Zdravo, moje ime je Marko. Pre dve godine sam poceo da se bavim snowboardingom tačnije, ja sam mislio da sam počeo.

Ipak, to nije bio početak, vec tragedija ili bolje rečeno umalo kraj. 

Te 2018. godine sa ekipom sam  došao na Zlatibor. U velikom hajpu, mangup je došao da vozi dasku na Torniku, prštaće slike na instagramu itd. Da, tako je i bilo. Prštale su slike, svi su mislili da mi je top, a da li je stvarno tako bilo?

Pa i ne baš, ali čućeš uskoro.



Pre samog dolaska, ekipa sa kojom sam dolazio bila je takođe jako uzbuđena, ali prisebna.

Za razliku od mene, koji sam bio ubeđen da sam najpametniji i da sam ja izmislio snowboarding.

Stigli smo na Zlatibor i odmah smo krenuli pravac na Tornik.

Gore je krenulo iznajmljivanje opreme, po neki aperitiv pred početak i ono pitanje koje se već danima unazad postavljalo, došlo je na red:

Ko će nas učiti da skijamo, vozimo dasku?

Haha važi mene će neko da uči?! Sa podsmehom sam ih gledao i smejao se. Kao da meni treba neko ko će me učiti da vozim board, pa gledao sam veče pre toga snimak  od 15  minuta na tjubu kako lik objašnjava, šta mi treba više zar ne?

Nije vredelo ni njihovo ubeđivanje, ni saveti tipa koji nam je iznajmljivao opremu. Oni su pogodili neku jeftinu opciju zato što ih je bilo više pa ih ti časovi i nisu puno  koštali. Ali ja sam mislio da sam najjeftinije prošao, pa tih 30 eura mogu da potrošim uveče u Irish pabu, kakav instruktor skijanja.

Stigao sam sam do vrha, sad sam i zaboravio kako se zvao. Moji drugari su ostali dole u podnožju ski centra gde su krenuli sa osnovnim stvarima vezanim sa ravnotežu i pre svega učenjem kako da bezbedno padnu.

Misterija padanja koja bi mi mnogo značila da sam imao malo više mozga u tom trenutku i poslušam njihove savete da im se pridružim.

Već u prvim trenutcima dok sam pokušavao da stanem cipelama na vez, video sam da to neće baš ići kao što sam zamislio. 

Kada sam nakon 15 minuta mučenja oko vezova i cipela, napokon uspeo da ustanem i uspravim se, trebalo mi je bukvalno 2 sekunde da zabodem glavom u sneg. 

Uh čoveče, šta je ovo ? Nisam očekivao da će biti ovako teško. 

Imao sam utisak da sam svaki naredni put kada bih ustao, pao još jače na sneg i da je bolelo više. 

Nakon sat vremena mučenja, neprestanog padanja i ustajanja kada sam pogledao iza sebe shvatio sam da nisam prošao ni 200 m od početka spusta.Sada neću  biti junak, rećiću otvoreno. Počinjala je da me hvata panika. Napokon kada sam ostvario malo napretka, došao sam do ogromnog strmog dela staze. 

Mislite da sam znao da se radi o crvenoj stazi? Šta to uopšte znači crvena staza?

Posle sputa na tom strmom delu koji na kome sam btw više prošao kao da vozim klisko a ne board, naišao sam na deo staze koji je potpuno ravan.

Dakle bilo je potrebno uhvatiti zalet pre tog dela kako bi sa daskom koliko toliko prošao to.

U tom trenutku od bolova i promrzlina koje sam osećao zaboravio sam da mogu i da skinem board i da krenem polako da se spuštam pešaka ka podnožju Tornika jer ovo stvarno nije imalo smisla, ne , ja sam jednom nogom gurao bord dok mi je druga bila na vezu. 

Ako kažem da sam u svom pokušaju da se spustim do žičare i dela gde su moji prijatelji već uspešno savladili osnovne tehnike potrošio 3 i po sata, verovatno ćete pomislite da lupetam? 

Za to vreme bih stigao i da sam hodao niz stazu, zar ne?

Vrlo verovatno si u pravu. Ali ti nisi uračunao vreme koje sam proveo na leđima ispružen na snegu dok su pored mene prolazili skijaši velikim brzinama u nekim momentima tako blizu moje glave da sam mislio da ću ostati bez nje. 

I ne samo da sam ležao, već sam proklinjao i sebe i zimu i skijanje i onog ko mi je ovo predložio.

Kada sam napokon zavšrio to mučenje i spustio se  u podnožje, drugare sam lagao da mi je bilo top,  oni drugari na instagramu su mislili da sam snimao reklamu za Red Bull po tome kakvi su storiji na instagramu prštali .

Zapravo,  ono što je bila jedina istina je to da sam već pre večere bukvalno umirao od bolova nastalih padanjem. Da ne budem skroman, bilo je sigurno 250-300 situacija gde sam poljubio glavom ili dupetom u sneg. 

Kada više nisam mogao da izdržim bolove priznao sam i ponizno kao kukavica tražio da me neko odveze do bolnice kako bih dobio lekove za bolove. 

Nisam dobio lekove koje sam tražio ali sam u bolnici u Čajetini dobio rentgenski snimak gde se vidi da sam iščašio rame, pored toga što sam bio pun modrica u donjem delu leđa i po kolenima.

Šta misliš kako sam proveo ostatak zimovanja?

Zarobljen u krevetu, gledajući filmove i serije, a sve to dok su moji drugari već uveliko skijali i bez problema se spuštali na onoj stazi za koju je meni trebalo više od 3 sata.

To je momenat kada je usijana glava shvatila da se neke stvari  ne rade na silu i da nekad moraš svoje poverenje dati ljudima koji su profesionalci u svom poslu. 

Vođen tim lošim iskustvom prošle zime sam  proveo  7 dana na Kopaoniku. Tamo sam u ski školi Crvena zvezda za istih 3 sata koja su me na Torniku ubitačno koštala, naučio osnovne stvari u vožnji snowboard i to po smešnoj ceni. 

Narednih 6 dana sam vozio kao pomahnitao, iako to nije bilo pametno. Ali mogu reći da je to bio jedan od najlepših odmora u mom životu. 

Momci iz ski škole su mi rekli da moj slučaj nije ništa novo. Da je bilo ljudi koji su prolazili i dosta gore od mene jer su mislili da će na taj način uštedeti, a zapravo su sebi naneli mnogo više štete nego koristi. 

Ove godine, iako znam da vozim board idem na Kop kako bih naučio skijanje i iz velike zahvalnosti momcima iz ski škole Crvena zvezda opet ću učiti sa njima a pozivam i vas kako ne bi doživeli moju sudbinu da se prijavite za ski školu. 

Evo gde možete pogledati šta Vam nude i  možda se i vidimo na stazi

Pozdrav